Degenek Nebesa Poem by Nermin Delic

DEGENEK NEBESA


gledam u delijasto nebo

koliko smo ga samo puta
pogledima šutnuli od sebe
misleći da ćemo tako
biti jači od vremena

a i bili smo… bili smo silina
vjetra što jutrom pomete nam ulice
i tako hladno lišće nekome upuše
u neko najnedužnije oko
u najtužniju korpu za smeće
u neki svemir što ljubavlju zveči

…
istina, bili smo surovi
ponajviše prema ljudskom rodu
puštali smo zagrljaj
da luta po vasioni

i bili smo snažni, baš
bili smo bijeli
kao mjesečevo ne
kad duga hoće da ustane

…
u onaj mrak kad sam krenuo
pomećati zvijezde na dlan
rusto je tukao svoje nebo
i sve mi je više ličio na čovjeka